Astronomija

Jupiter je peta planeta u Sunčevom sistemu. Dobila je ime po vrhovnom bogu starih Rimljana, kojeg su Grci zvali Zevs. Jupiter je udaljen 5.20 AJ, ima prečnik 142.984 km. Četvrto je najsjajnije nebsko telo u Sunčevom sistemu posmatrano sa Zemlje, nakon Sunca, Meseca i Venere. Jupiter se uglavnom sastoji od vodonika i helijuma. Moguće je da ima kamenito jezgro sačinjeno od težih elemenata koje se nalaze pod velikim pritiskom. Zbog svoje velike rotacije, Jupiter ima elipsoidan oblik. Oko planete postoji sistem prstenova, a i jaka magnetosfera kao posledica jakog magnetnog polja. Tu se nalazi još najmanje 67 satelita, uključujući i ona četiri satelita koja je otktrio Galileo Galilej 1610. Ganimed, najveći od ovih ima prečnik veći od planete Merkur. Jupiterova atmosfera se sastoji od gustih oblaka čija visina seže do 1 000 kilometara. Slojevi oblaka se dele u tri glavne grupe koji se međusobno razliku po boji. Na vrhu atmosfere se nalaze crveni oblaci čiji sastav je mešavina leda i vode. Kristali amonijum - hidrosulfida čine bele i smeđe oblake koji su u središnjem delu atmosfere. Dno atmosfere pokrivaju plavičasti oblaci koji svoju boju dobijaju od kristala amonijakovog leda. Jupiter svoju putanju oko Sunca obiđe za 11.87 godina. Zbog eliptične putanje udaljenost od Sunca varira od 4, 95 do 5, 5 AJ. Jedan Jupiterov dan traje 9 sati i 50 minuta. Zbog te brze rotacije nastaju razne turbulencije u atmosferi. 1955. godine otkrivena je radio-emisija sa Jupitera, što je upućivalo na jako magnetno polje. Jako magnetno polje Jupitera je posledica debelog sloja metalnog vodonika i brze rotacije. Osa rotacije je nagnuta za 11 stepeni prema osi rotacije. Jupiterovo magnetno polje je oko 100 puta jače od Zemljinog. Proteže se na nekoliko miliona kilometara u pravcu Sunca, pa doseže i do Saturna. Ono obuhvata i putanje Jupiterovih satelita, što je posledica vulkanskih aktvinosti na satelitu Io. Izmešu Jupitera i satelita Io izmerena je jačina struje od 5 miliona ampera. Jupiterovo magentno polje prouzrokuje polarnu svetlost. 1979. godine letelica Vojadžer je otkrila Jupiterove prstenove. Prsteni se uglavnom sastoje od mikrometarskih čestica koje udaraju na površinu. Najbliži prsten jeste Halo prsten, širok oko 20.000 kilometara. Na Halo se nastavlja prsten širok 7.000 kilometara. Unutar glavnog prstena se nalaze sateliti Metida i Adrastea. Smatra se da su ova dva satelita glavni izvor materijala za glavni pojas, dok su dva mala unutrašnja satelita Amaltea i Tebe izvori materijala za vrlo retke Amaltea Gosamer (unutar Amalteine putanje) i Tebe Gosamer (između putanja Amalteje i Tebe). Zbog svoje vidljivosti na noćnom nebu golim okom, Jupiter je bio poznat i u antičkim vremenima. 1610. godine Galileo Galilej je otrkio četiri satelita : Io, Ganimed, Kalisto i Europa. Prva sonda koja je uspela stići do Jupitera je Pionir 10. Poslala je prve slike u niskoj rezoluciji. Sonde iz porodice Vojadžer svojim preletom preko Jupitera poslala je slike i telemetrijske podatke na Zemlju, što je dodalo znanju o Jupiteru : * Orbitalno prstenje koje opasuju planetu su slične Saturnu samo su manje izražene. * Novi sateliti koji nisu bili opažani pre imaju prečnik manje od 200 km.